Srpsko oružje ima posledice za Balkan i izvan

Iako je Srbija uspešno zadržala svoj neutralni vojni status od 2007. godine, to nije zaustavilo njeno učešće u obimnoj saradnji sa Rusijom i pridruženim zemljama Evroazije, kao i sa NATO-m i EU, uključujući multinacionalne vojne vežbe i mirovne misije u inostranstvu.

​

Zapravo, kada su u pitanju vežbe i misije, srpska vojska intenzivnije sarađuje sa članicama NATO-a i EU-a nego sa Rusijom.

​

Uprkos tome, NATO i, posebno, SAD, i dalje se naširoko shvataju kao izazov i kao neželjeni partner u Srbiji, dok većina Srba vidi Rusiju kao prijateljsku silu.

​

Ovo nije slučaj samo u Srbiji, već i u entitetu Bosne, Republici Srpskoj i drugim srpskim zajednicama u post-jugoslavenskim državama, poput Crne Gore.

​

Odbrambena industrija Srbije trenutno raste i prolazi kroz značajnu modernizaciju, dok Beograd u saradnji sa Rusijom gradi svoje vojne mišiće, što neizbežno zaokružuje širu geopolitiku Balkana i šire.

​

Odbrambena industrija generiše preko 500 miliona evra godišnje, značajan prihod za Srbiju. Sastoji se od oko 200 kompanija i istraživačkih instituta i zapošljava preko 10.000 ljudi.

​

Industrija proizvodi sve vrste oružja, osim visokokvalitetnih naoružanja, poput supersonične avijacije, raketa dugog dometa i mornaričkih brodova.

​

Nedavno je Srbija napravila poteze da ublaži svoje propise o odbrambenoj industriji, dozvoljavajući stranim investitorima da poseduju do 49 posto takvih preduzeća.

​

Značajan gotovinski tok ide direktno u državni budžet od državnih preduzeća za naoružanje i od državne firme sa monopolom na trgovinu oružjem, Yugoimport-SDPR.

​

Ovaj prihod je postao značajniji u posljednjih nekoliko godina, s obzirom na porast oružanih sukoba širom sveta.

​

Međutim, neke netransformisane kompanije u sektoru odbrane ne ostvaruju profit i predstavljaju finansijsko opterećenje za zemlju.

​

Stoga, ako Srbija želi da se ponovo uspostavi kao istinski važan globalni trgovac oružjem, industriji je potreban veći pristup visokoj tehnologiji, savremenijem rukovodstvu, većem prilivu kapitala i više vrhunskih tržišta za svoje proizvode.

​

Od 2012. godine, uprkos razgovoru o mogućim zajedničkim poduhvatima sa Rusijom, uključujući i modernizaciju zastarelih tenkova i oklopnih vozila za vojsku, nije realizovan nijedan značajan projekat.

​

A kada je u pitanju izvoz, Rusija i Srbija su više konkurenti nego partneri na globalnom tržištu, pošto srpski proizvođači proizvode otprilike iste vrste roba kao i njihove ruske kolege kada je u pitanju mnogo vrsti tehnološki manje zahtevnog naoružanja.

​

Zapadne kompanije koje proizvode naoružanje, uglavnom pod direktnom ili indirektnom državnom kontrolom, mogu potencijalno da ponude finansijske injekcije i znanje za odbrambenu industriju u Srbiji, za koje je potrebno više kapitalnih i visokotehnoloških transfera.

​

Sa druge strane, Rusija, u svojoj trenutnoj ekonomskoj situaciji, može da pruži samo tehnološku pomoć.

​

Naravno, postavlja se pitanje zašto Rusija treba da pomogne u izgradnji srpske industrije naoružanja i širenju njenih mogućnosti na globalnom tržištu oružja.

​

Proširenje takve usluge verovatno bi moglo biti samo deo šireg dogovora, koji bi uključio koncesije Beograda o važnim geopolitičkim pitanjima od interesa za Moskvu.

​

U ograničenoj meri, saradnja se može ostvariti u mogućim zajedničkim poduhvatima osmišljenim za ponovno naoružavanje srpske vojske.

​

Tu je odnedavno i aktivniji kineski faktor koji bi potencijalno mogao da donese ne samo kapitalni i tehnološki napredak već i, što je još važnije, mogućnosti za izvoz na veliko kinesko tržište.

Isto važi i za potencijalne investitore iz zemalja zaliva.

​

Opasnost od regionalne trke u naoružavanju:

Oružane snage Srbiji koje čini 40.000 pripadnika trenutno se uglavnom oslanjaju na zastarelo jugoslovensko i sovjetsko oružje i opremu.

​

Stoga, vojsci hitno trebaju nove akvizicije i modernizacija kako bi unapredila svoje naoružanje.

Osim domaćih dobavljača, trenutno je na stolu dogovor o vojno-tehničkoj saradnji sa Rusijom.

U skladu sa ovim sporazumom, Srbija kupuje 10 zastarelih lovaca MiG-29, neke donirane iz Belorusije, 30 glavnih borbenih tenkova T-72C i 30 oklopnih vozila BRDM-2, helikoptere MI-17 a mogućei  MI-35 i Antonov An-26 transportne avione.

​

Oni se kupuju za vrlo dobre cene, ali troškovi naknadne modernizacije su manje povoljni.

Vojne zalihe iz zapadnih zemalja, koje su u velikoj meri ograničene na lako naoružanje i vozila, predstavljaju mnogo manje značajan deo naoružanja koje poseduju srpske oružane snage.

​

Takođe, postoje predlozi o kupovini sredstava vazdušne odbrane iz Rusije, poput poznatog sistema S-300, koji je osmišljen da bolje obezbedi srpski vazdušni prostor i obuzda mogućnu pretnju, koju pre svega postavlja zapad i njegovi saveznici na post-jugoslovenskom prostoru, u slučaju da eskaliraju regionalni sukobi.

​

Ove kupovine snažno podržava više antizapadnih nacionalističkih političara, uključujući i uticajne članove vladajućih progresivnih i socijalističkih partija.

​

Očekivano opšte povećanje srpske vojne moći, ne samo vazdušnih snaga i vazdušne odbrane, zajedno sa istovremenim razvojem, posebno u Hrvatskoj, ima potencijal da dovede do opasne regionalne trke u naoružanju, međutim sa implikacijama za bezbednost cele Evrope.

​

Entitet pod vodstvom bosanskih Srba, Republika Srpska, na čelu sa Miloradom Dodikom, takođe ima za cilj da naoruža svoje policijske snage.

​

Neki izveštaji kažu da ima za cilj i ponovno uspostavljanje sopstvenih vojnih snaga, koje su prvobitno priznate prema Dejtonskom mirovnom sporazumu iz 1995. godine koji je okončao rat u Bosni.

​

Do sada je entitet, koji se zalagao za veću nezavisnost od Bosne i Hercegovine, napredovao u militarizaciji svojih policijskih snaga nakon što je nabavio 2.500 pušaka koje je nedavno isporučio srpski proizvođač Zastava.

​

U bezbednosnim pitanjima, Republika Srpska održava bliske odnose sa Srbijom i Rusijom. Njene policijske snage obučavaju ruski oficiri i proteklih nekoliko godina uspostavljena je intenzivna saradnja u borbi protiv terorizma kao i obrazovanju policije i službi unutrašnje bezbednosti.

​

U geopolitičkom pogledu, ambicije Srbije da održi svoju neutralnost, a isto tako i ponovno opremanje i izgradnja svojih oružanih snaga i podsticanje izvoza oružja, mogle bi preoblikovati poziciju Srbije, ne samo u regionu, već i u određenoj meri u odnosu na Zapad i Istok.

​

S obzirom na nedavna politička dešavanja u bivšoj Jugoslaviji, nije iznenađujuće što Srbija ima za cilj da ojača svoj položaj u vojnoj sferi.

​

Uz porast prihoda od izvoza oružja [čak i na neke vrlo problematične destinacije] odbrambena industrija predstavlja značajan faktor u srpskoj ekonomiji i opštoj poziciji zemlje u regionu.